Luka Vujović i Miladin Srdanov otvorili su vrata „Ispovedaonice kod Popa i Luke“, a prvi sagovornik bio im je Borislav Terzić Terza. Od samog početka razgovora postalo je jasno da će ovo biti jedna od njegovih najličnijih i najemotivnijih ispovesti pred kamerama, jer se vratio skroz u detinjstvo, rat, izbeglištvo i prve fudbalske korake.
– Kada bi te neko pitao ko je zapravo Terza, ko je on bio kao dečak i šta ga je navelo da se okrene fudbalu, šta bi ti rekao? – pitao je Luka.
– Ja sam Borislav Terzić, svi me zovu Terza. Moji su kao mladi otišli u Sloveniju da rade i tamo se rodio moj burazer. Kad aje izbio rat oni su izbegli u bosnu i onda sam se rodio ja. Mi smo napustili Bosnu kako bebe i otišli smo na KOsovo i Metohiju da živimo kod očevih. Kada je opet počeo rat mi smo ponovo izbegli. Dobili smo auto od policije i spakovali stvari i krenuli za Bosnu gde smo živeli kod maminih. Išli smo peške u školu po sedam ili osam kilometara. Burazer je ostao bez bubrega jednog kad smo bili na Kosovu. Krenuli smo da igramo fudbal za Ofk Šekoviće.Sirotinski se živelo, ali pošteno. Na nagovor tetke i teče smo prešli u Beograd. Živeli smo kao podstanari kod jedne porodice u Kaluđerici. Nisma ni ja išao na ekskurzije, nije se imalo para. Na nagovor opet ujaka krenuli smo da igramo fudbal u Obiliću. Brata je od napora počeo da boli bubreg i napustio je, a ja sam ostao. Kasnije sam nastavio po drugim klubovima da igram. Moja rijaliti karijera je krenula preko Stefana Karića. Ovde sam postao i otac, desilo se mnogo lepih i loših stvari. Krenuo sam u odnos sa Milicom Veličković, od prvog dana smo kliknuli. Taj moj neodgovaran život, kafane, izlasci i žene je to pokvarilo. Da mogu da vratim vreme, niejdna žena nije vredna da imam ovakav odnos sa njom. Ona sad treba da napuni godinu dana, kako ću to izgurati ne znam. Terza je jedan osoba koja je mnogo dobra, ali imam i svoje mane.
Kroz ovu priču pokazao je da iza imidža „veseljaka“ stoji momak koji je prošao izbeglištvo, siromaštvo, propuštena detinjstva i borbu da se izbori za svoje mesto, prvo na terenu, a onda i u rijalitiju.
Najveća greška
Luka je zatim dotakao ono što je najosetljivije – očinstvo i ćerkicu koju praktično ne poznaje.
– Neočekivano si saznao da ćeš postati otac, da li ti je krivo što nisi prisustvovao rođenju deteta i da lit i je krivo što nećeš biti tu za njen rođendan? – pitao je Luka.
– Iz dana u dan o tome razmišljam kako da pređem. Nedostaje mi, nemam nijednu njenu sliku. Napravio sam najveće sra*e u životu. Ja nisam bio svestan šta sam uradio. Ja sam ek bio svestan kad sam nju video ovde. Moji najviše brinu da sebi nešto ne uradim. Ne znam kako ću da podnesem prvi rođendan. Ona je ne dovodi ovde. Ona potencira da ona ne nosi moje prezime. Neko drugi će je krstiti, a mi imamo staro kumstvo koje je jako bitno za našu porodicu. Moja majka je slike skidala sa interneta i išla je u radnju da kači na zid pored bratove dece. Kad sam je doveo kući to je nešto neverovatno. Otac je operisao kuk, bio je na ortopediji i brat i ja smo otišli u posetu sa našom decom, samo da vidite njegov osećaj. Unučad mu tu, sinovi… Ćale stoji na štakama… Moji nikad lošu izjavu nisu dali – rekao je Terza.
Na ovom mestu je potpuno pukao – suze, knedla u grlu i ogroman osećaj krivice što nije uz ćerku, što ne deli sa njom ni najosnovnije trenutke.
– Kada bi znao da ti je ostalo još sat vremena životu koje bi reči ostale od tebe tvom detetu? – pitao je Luka.
– Izvini. Volim je najviše i da mi je žao što je ispalo ovako i što je ja nisam oblačio i hranio i da se čuva i da čuva majku – rekao je Terza.
Bol oca i želja za oproštajem
Razgovor je otišao još dublje, ka temi osuda, etiketa i načina na koji ga javnost vidi.
– Svako te nazivao monstrumom i da ne zaslužuješ da imaš dete, a opet sad vidimo emotivnu osobu koja želi da bude otac. Koja bi tvoja želja bila sad kad bude Barbarin rođendan? – pitao je Luka.
– Da me izvedu da je vidim i da budem tu za njen prvi rođendan.
– Šta bi rekao Milici sad? – pitao je Pop.
– Povređena je, ja se u njen život ne mešam – rekao je Terza.
Luka ga je zatim vratio na porodične gubitke, smrt bliskih ljudi i bol koji pamti ceo život:
– Čija smrt te je do sad najviše pogodila? – pitao je Luka.
– Stric koji ima troje dece – rekao je Terza.
– Kako je tebi bilo tad dok si gledao svog oca kako gubi brata? – pitao je Luka.
– Ja sam svom dedi nosio krst na sahrani, njegove poslednje reči su bile: “Samo da mi Bora nosi krst”. Kada je oca zvao drugi stric, kad smo se vratili on j epočeo da kuka. To su neke stvari koje se nikad neće zaboraviti – rekao je Terza.
Ovom ispovešću pokazao je i drugu stranu sebe, emotivnog, lomljivog čoveka koji je svestan svojih grešaka, plaši se da ne izgubi dete, ali i dalje veruje da može bar delimično da ispravi ono što je pogrešno uradio.
Prvi prilog pogledajte KLIKOM NA OVAJ LINK!
Drugi prilog pogledajte KLIKOM NA OVAJ LINK!