Ljuba Pantović gostovala je u jednoj emisiji u kojoj je otvorila dušu i prvi put bez zadrške govorila o jednoj od najtežih rana u svom životu, smrti oca. Iako je prošlo dosta vremena, bol nije jenjala, a svaka reč koju je izgovorila bila je prožeta emocijama koje ni danas ne može da obuzda.
Rana koja ne zarasta
Ljuba je priznala da gubitak oca nosi svakodnevno, bez obzira na godine koje prolaze. Njihov odnos bio je izuzetno blizak, pun razumevanja i bezuslovne podrške, što je njegov odlazak učinilo još težim.
– Užasno teško i dan danas je podnosim teško. Jer je meni moj tata… Znaš kad te neko podržava u svemu, da si najcrnji, najgori na svetu. Meni je samo bilo žao tate, on je mnogo voleo da ja budem u rijalitiju, jer je to bio jedini način da me vidi. Pošto ja budem u Švedskoj, pa dođem, pa ga obiđem, budem tu 2-3 dana, on je meni rekao “Ja upalim televizor, ja tebe vidim” – rekla je Ljuba.
Vest koja je slomila
U trenutku kada je njen otac preminuo, Ljuba se nalazila u Švedskoj. Vest joj je prenela sestra, a šok i nemoć koje je tada osetila ostali su duboko urezani.
– Bilo bi lepo da čuju ovo ljudi koji piju. Zato što je moj tata pio i ja sam se jako ljutila, zato ja ne volim da sedim u društvu koje pije. Ja sam tati rekla “Ne igraj se sa tim”, jer je on bio sportista isto. On ujutro pije, a posle uradi dva treninga iako je imao 70 godina. Izgledao je top, njegovo telo je bilo kao kod mladića od 30 godina. Mislim telo zdravstveno, on je radio redovno analize, ali je voleo da pije.
Ljuba je kroz suze ispričala da ga je više puta upozoravala, ali da je sudbina bila jača.
– Par puta se baš prepio i ja sam bila jako nesrećna i rekla sam mu “Jednom ćeš da odeš i da umreš, a nas da ostaviš da patimo razmišljajući šta mi to još nismo uradili za tebe”. Tako je i bilo.
Poslednji trenuci
Opisala je i dane provedene u bolnici, kao i trenutak koji joj se zauvek urezao u sećanje.
– On je bio u bolnici, nešto su ga uspavali, davali mu neke lekove u pokušaju da ga probude, a on nije mogao više da se probudi, iako to njegovo stanje nije odgovaralo svemu tome. Ja imam prijatelje u Urgentnom centru, hvala im svima, svi su bili oko mog tate, njima nešto nije bilo jasno, to je jedno zdravo telo sa dobrim nalazima, koje ti više ne možeš moždano da probudiš.
Posebno emotivan bio je momenat kada je njen otac poslednji put otvorio oči.
– Onda je moja drugarica rekla “Danas ja radim obićiću tvog tatu”, ja kažem “Jao vidi ako se probudi pitaj ga da li mu nešto treba”. On je bio besvestan još uvek, ona ga kao prodrmala “Čika Gašo Ljuba me poslala”, on je tada otvorio oči i rekao “Reci joj hvala što brine za mene”. I ona je rekla “Pitala je Ljuba da li Vam nešto treba?”, on je rekao “Treba mi da ozdravim” – rekla je Ljuba i zaplakala.
Lekcija bez sutra
Ljuba je otkrila da je još ranije izgubila strica, kojeg je neizmerno volela, i da ju je taj gubitak naučio da sutra ne postoji.
– Ja sam mog oca uvek grlila kao da ga grlim poslednji put i zato sam možda srećnija od mojih sestara koje to nisu umele da urade. Zato što sam ja to iskusila na najgori mogući način.
Objasnila je i zašto nije želela da ide na identifikaciju tela.
– Kad su tražili da neko ide da ga identifikuje u mrtvačnici, ja nisam htela, zato što je meni moj tata ostao kao nasmejani tata, koji mi maše niz stepenice – ispričala je Ljuba Pantović kroz suze.
Ova ispovest mnoge je potresla, jer je pokazala koliko gubitak roditelja ostavlja prazninu koja se nikada u potpunosti ne popuni, bez obzira na snagu i godine koje prolaze.