Voditelj je prvi put otvoreno govorio o teškom periodu detinjstva i priznao da iza njegovog vedrog ponašanja stoje uspomene koje dugo nije želeo da deli sa javnošću. Publika ga je godinama upoznavala kroz televiziju, šalu i komentare, ali retko ko je znao kakve je situacije proživljavao dok je odrastao.
Njegova priča nije vezana samo za porodične probleme, već i za vršnjačko nasilje koje je, kako kaže, ostavilo dubok trag. Govoreći o školskim danima, opisao je strah koji je osećao svaki put kada bi trebalo da krene na nastavu.
– Ja sam bio predobar đak. Bio sam član pozorišta “Dobrica Milutinović”, glumac bio – rekao je Milan.
Istakao je da je mnogo učio i da je samostalno pokušavao da savlada strane jezike.
– Sam sam učio ruski i sve jezike sam učio, engleski, grčki – rekao je Milan.
Nasilje u školi
Ipak, školski uspeh nije ga zaštitio od maltretiranja. Naprotiv, upravo zbog toga često je bio meta vršnjaka.
– Udarali su me pesnicama u stomak, gubio sam vazduh – rekao je Milan.
Objasnio je da je odlazak u školu za njega bio izvor straha. Nije se plašio učenja niti nastavnika, već puta koji ga čeka.
– Odlazak u školu u određenim situacijama mi je isto bio strah. Osećanje straha da idem u školu. U srednju ne, u osnovnoj je bio problem – rekao je on.
Put do škole trajao je skoro sat vremena peške, a povratak je bio još teži jer ga je čekala grupa dečaka koji su ga presretali.
– Trebalo mi je 45 minuta pešaka do škole i 45 nazad. Ja sam znao kada se vraćam, nekad je mrak padao ranije, zimski period, po sat vremena da stojim u tuđem haustoru usput, da uletim u neki haustor i čekam samo da odu – rekao je Milan.
Prisjećao se kako su ga čekali, ismevali i uništavali njegove stvari.
– Oni mene čekaju, pet, šest njih da me ismejavaju, da mi cepaju sveske. Fizički bol tu nije ni bitan, maltretiranje koje sam ja doživljavao – rekao je.
Kako bi izbegao susrete, vraćao se kući zaobilaznim ulicama i kroz druga naselja.
– Niti sam ja njima išta radio, niti sam ikada ja njih, ja sam se njih plašio – rekao je Milan.
Pokušaj da se problem reši
Iako je bio dete, pokušavao je da pronađe pomoć. Obratio se školskim službama, ali je sve radio bez znanja oca.
– Prijavljivao sam kod pedagoga, išao kod direktora da tata ne zna jer tata ako sazna on će napraviti lom – rekao je Milan.
Plašio se reakcije roditelja jer nije želeo da situacija eskalira u veći sukob. Ipak, kako kaže, problem je bio ozbiljan i nije prestajao.
Bez podrške institucija
Porodica je pokušavala da potraži pomoć i van škole. Obratili su se Centru za socijalni rad, ali nisu dobili podršku kakvu su očekivali.
– Mi smo godinama išli u socijalni rad, gde nikad nismo dobijali nikakvu podršku – rekao je.
Opisao je i situaciju kada je mnogo kasnije ponovo ušao u tu ustanovu i doživeo snažnu reakciju.
– Ja sam doživeo takav šok, bol u grudima, morao sam da sednem i tražim čašu vode – rekao je Milan.
Prisjećao se kako su majka i on čekali satima da ih neko primi.
– Sedimo u hodniku, prolaze, kažu: “Sačekajte, primiće vas”, a onda odu kući i niko nas ne primi – rekao je.
Ni policija, kako tvrdi, nije pružila pomoć.
– Policiju kad smo zvali, razumevanja nikada nije bilo – rekao je.
Teško porodično stanje
Govorio je i o porodičnim okolnostima koje su dodatno otežavale situaciju. Njegova majka, kaže, nije imala mogućnost zaposlenja jer je brinula o bolesnom detetu.
– Majka koja je samo četiri razreda osnovne škole imala, koja nigde nije mogla da se zaposli zbog bolesnog deteta – rekao je.
Porodica se snalazila kako je znala, a ona je radila fizičke poslove.
– Nigde nikad nije radila u državnoj firmi, radila je samo u njivama – rekao je Milan.
Pogled iz današnje perspektive
Danas smatra da su institucije tada funkcionisale drugačije i da zaštita dece nije bila razvijena kao sada.
– Tad nije bilo zakona, sada je zakon postavljen, hvala Bogu pa mogu da pričam – rekao je.
Dodao je i da je deo njegovog života posledica tadašnjeg sistema.
– Mislim da je i moj život donekle i promašaj društva tadašnjeg – rekao je Milan.
Na kraju je istakao da su mnogi ljudi oko njega znali šta se dešava, ali reakcija nije bilo.
– Niko, svi su to samo gledali, komšije i drugi ljudi i nije bilo pomoći ni za mene ni za majku – rekao je.
Njegova ispovest izazvala je snažne reakcije jer je otvorila temu vršnjačkog nasilja i pokazala koliko posledice mogu trajati godinama. Priča je mnoge podsetila koliko je važno reagovati na vreme i pružiti podršku deci koja prolaze kroz slična iskustva.