Šta se zapravo krije iza poruka koje političari šalju sa mjesta stradanja i kolektivnog sjećanja? Kada se historijske tragedije pretvore u političku pozornicu, javnost sa razlogom postavlja pitanje kome takvi nastupi zaista koriste.
Novinar iz Beograda Nikola Krstić komentarisao je aktuelne političke poruke koje su se mogle čuti u Donjoj Gradini, ali i širi regionalni kontekst nakon političkih promjena u Mađarskoj. Posebno se osvrnuo na nastupe Aleksandra Vučića i Milorada Dodika, kao i govor američkog izaslanika za borbu protiv antisemitizma Yehude Kaplouna.
Skup u Donjoj Gradini okupio je brojne domaće i međunarodne delegacije. Među prisutnima bili su predstavnici Bosne i Hercegovine, Srbije, Sjedinjenih Američkih Država, Izraela i diplomatskog kora.
Političke poruke
Krstić smatra da ovakvi događaji često služe kao prostor za političke obračune i manipulaciju emocijama.
– Jasenovac je, nažalost, oduvek bio tačka za politikanstko potkusurivanje i raspaljivanje nacionalističkih požara. Srpske, jevrejske, romske i druge žrtve ustaškog genocida na području Nezavisne Države Hrvatske (NDH) uopšte nisu važne za srpske političke elite, već služe kao ping-pong loptice sa kojima se oni bacaju pred našim životima. Poenčić vamo, poenčić tamo, i to sve bude deo njihovog šou-programa za ubiranje procenta u javnosti. Videćete, to se već uveliko dešava i sa Srebrenicom. Ista forma, retorika i robotske izjave za široke mase o „Nikada više!“ parolama. – rekao je Krstić.
Dodao je da se selektivno govori o pojedinim tragedijama, dok se druge savremene humanitarne katastrofe zanemaruju.
– I sve to očigledno tako lako može da se prevali preko usta, pošto je u pitanju prošlost, da li ona bila daleka ili skora, a što gospodin Yehuda Kaploun, taj Specijalni izaslanik predsednika SAD Donalda Trumpa za borbu protiv antisemitizma, nije spomenuo o genocidu koji se upravo i u ovom trenutku odvija nad palestinskim stanovništvom. – rekao je Krstić.
Dvostruki aršini
Prema njegovim riječima, problem nastaje kada se moralne poruke koriste selektivno i bez dosljednosti.
– Zašto to nije povezao sa događajima iz devedesetih ili pak sa Holokaustom iz Drugog svetskog rata? Šta se na tom planu dešava? Zašto je tu maca pojela jezik? Zašto se o tome ne priča kada nam pred očima prelivaju okeani krvi i planine leševa zaklanjaju horizonte? Pa, eto, zato što je njegova zemlja iz koje dolazi upravo ponajviše odgovorna pored Izraela za taj bezdan koji su tamo napravili i sada više ne mogu da ga sakriju. Hajde sa time da povežemo sve ove silne godišnjice koje nam dolaze i odlaze, a ne da pričamo šta je nekada bilo i da haluciniramo kako to ne sme nikada da se dogodi – kada nam se upravo u ovoj sekundi to dešava! Pa naravno da neće to učiniti, kako da učine kada su sve vlade sa ovih prostora imale saučesništvo – makar malecko – u tom košmaru tamo. – rekao je Krstić.
On smatra da se poruka „nikada više“ često koristi bez stvarne spremnosti da se reaguje kada se zločini dešavaju pred očima svijeta.
– O tome pričamo ovde, ubismo se govoreći o tome dve godin, o tom prećutnom i vrlo čvrstom savezu čitavog Prvog sveta i njihovih kvislinga u sprovođenju tog zla, ali očigledno nikoga od te gospode u prvim redovima na tim događajima ne zanima, a onda ćemo opet da grakćemo „nikada više, nikada više“ i da mirno čekamo nova istrebljenja u krugu naših toplih domova. Kako ono beše, prvo su došli po komuniste? – rekao je Krstić.
Revizija historije
U nastavku razgovora osvrnuo se i na tvrdnje da se četnički pokret ne rehabilituje, te da ne treba izjednačavati četnike i ustaše.
– Ne slažem se sa tom konstatacijom, četnički pokret se ne rehabilituje u Srbiji već trideset godina, već je on uveliko rehabilitovan tokom osamdesetih u XX stoleću kada su akademska i klerikalna zajednica se pridružili antikomunističkoj, globalnoj histeriji, pa je očigledno bilo najlakše oživljvati poražene barjake kako bi se crvena kuga, jelte, sabila tamo odakle je došla, a Karlu Marksu i ostalim avetima zabo kolac u srce, je l’? – rekao je Krstić.
Istakao je da su revizionistički narativi prisutni širom regiona, te da istorijske činjenice često bivaju potisnute dnevnom politikom.
– E, pa na tom tragu treba gledati i ustaštvo i sve ostale revizionističke i reakcionarne frakcije koje su ondašnjem trenutku bile ugledne i ravnopravne saveznice kako u krvavom rušenju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, tako i u daljem tranzicionim vremenima kada je trebalo nastaviti pljačkaški pohod u mirnodopskim uslovima. To što će četnici danas da kažu da oni i ustaše nisu isto, to možemo da okačimo mačku o rep, jer su te obe struje ondašnjeg različitog imperijalizma imale zajedničke neprijatelje, a to je Narodnooslobodilačka Vojska Jugoslavije (NOVJ). – rekao je Krstić.
Promjene u Mađarskoj
Govoreći o političkom padu Viktora Orbana i reakcijama iz Beograda i Banje Luke, Krstić poručuje da promjene lidera ne znače nužno i promjene sistema.
– Otišao je njihov dugogodišnji ortak i saveznik u političkom delovanju, ali mi se čini da se tu ništa naročito neće promeniti što se tiče poslovanja i samih politika. Protok kapitala mora da bude otvoren i slobodan, a da li će retorika između Dodika & Vučića i novog gazde Mađarske biti zaoštrena ili prijateljska, to uopšte nije bitno u ovakvom globalnom kapitalističkom sistemu. – rekao je Krstić.
Srbija i opozicija
Na pitanje može li se mađarski scenario prenijeti na Srbiju, smatra da su okolnosti drugačije, ali da nezadovoljstvo postoji.
– Uopšte nije ista situacija, nije isti kontekst, nije skoro ništa isto, osim tog momenta da je jedan vođa pao posle skoro 16 godina vlasti, ako se ne varam, pa postoji taj momenat u vazduhu da ničija nije gorela do zore, pa neće ni Vučićeva. Pobuna u Srbiji ima mnogo veće korenje i baca mnogo dublje od puke smene vlasti naprednjačkih karakondžula. Naravno, to jeste primaran i nedvosmislen cilj, ali on nije jedini i nije tako banalan. Svakako, ova buna u Srbiji koja traje godinu i po dana ima svoje uspone i padove, slabije ili jače intezitete, ali ona će imati svoj odjek i rezultat u budućnosti, pošto je pokazala signale da je politička alternativa ovakvom sistemu u Srbiji, ali i u svetu u potpunosti moguća, samo, kako beše ona – mora da bude mnogo gore da bi bilo bolje. Nismo još tu, ali idemo ka tome. – rekao je Krstić.