Život Hasana Dudića oduvek je bio ispunjen usponima i padovima, velikim uspesima na sceni, ali i teškim ličnim borbama koje su ga pratile daleko od reflektora. Iako je u karijeri ostvario gotovo sve o čemu je mogao da sanja, privatno je, kako sam priznaje, često prolazio kroz trnovit put, prepun razočaranja, bolesti i porodičnih iskušenja. Njegova priča svedoči o čoveku koji je sve dao za muziku i porodicu, često plaćajući visoku cenu.
Put bez zadrške
Hasan je otvoreno govorio o svom muzičkom razvoju i putu koji ga je oblikovao kao čoveka i umetnika. Istakao je da nikada nije bežao od teških početaka i da se ne stidi nijedne faze svoje karijere, bez obzira na okolnosti u kojima je radio i nastupao.
– Postigao sam sve što je moglo da se postigne, postao sam bubnjar i svirao kod mnogih velikih šefova orkestara, prošao sam težak put i ponosim se što sam pevao u najlepšim hotelima i restoranima. Pevao sam u najvećim prčvarama, prošao sam trnovit put. Ja nisam čovek kompleksaš, ali stvarno me neki mrze, da l zato što mi je brat bio najbolji i najveći svih vremena, pa još i ja, ali ja znam da mene vole ljudi koji vrede i oni cene moj rad – rekao je Dudić.
U tim rečima vidi se čovek koji je svestan i uspeha i zavisti koja često prati javni život, ali koji svoju snagu crpi iz podrške onih koji ga istinski razumeju.
Borba sa zdravljem
Pored profesionalnih izazova, Hasan se godinama suočava i sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Stres, težak život i brojna iskušenja ostavili su trag na njegovom telu, ali i na duši.
– Od svih kolega najviše sam obožavao Halida Bešlića i njegovu porodicu, njegova supruga, ona je stvarno iskrena i dobra čovek. Nisam išao na sahranu, jer sam i ja u lošem stanju, da sam otišao, ja bih tamo skončao. Bolest ne bira put, ja sam dobio psorijazu od stresa u armiji, preživeo sam kliničku smrt. Meni propadaju zglobovi, ne mogu da idem, dobio sam sad i šećer, sekiram se zbog familije u Šapcu, oko sina – rekao je Hasan.
Ove reči oslikavaju dubinu njegove borbe i strahove koje nosi, naročito kada je reč o porodici i sinu.
Sin kao centar sveta
Jedna od najtežih tema za Hasana jeste odnos sa sinom Mikijem. Bez obzira na greške i probleme, otac nikada nije okrenuo leđa svom detetu, već je uvek bio spreman da pomogne, čak i po cenu sopstvene sigurnosti.
– Ja sam Mikiju kupio studio, postavio sve, bio je tu i bilijar klub, Peja je kupio bilijar i pre nego što se sve to postavilo, on se zasitio, on je to prodao, šta je radio ne znam. Nema veze i ja bih u njegovim godinama, tad je imao 17 godina. On je to otuđio, ali mu to nisam zamerio. Ja njega uvek podržavam, za njega i njegovu decu živim. Oni su centar mog sveta – rekao je Dudić.
Ova ispovest pokazuje bezuslovnu očinsku ljubav, ali i razumevanje za mladalačke greške koje, kako kaže, i sam mogao da napravi.
Nesreća u ljubavi
Iako je bio uspešan na sceni, Hasan priznaje da mu ljubavni život nikada nije bio stabilan. Emotivna razočaranja ostavila su dubok trag i učinila da se često oseća usamljeno.
– Sve sam žene imao lažne, kazaće ljudi da nisam normalan. Svakoj sam pružio utočište, svakoj sam dao da bude prava dama, nema šta nisam učinio i bio pravi muškarac i u krevetu, ljubavnik, u kući, domaćin. Nikad mi nije bilo teško da idem na pijacu, znam da kuvam. Žene su mi bolna tačka. Sve sam poštovao i voleo, ali stvarno sam nesrećan – rekao je Hasan.
Brak i razlaz
Posebno se osvrnuo na brak koji je obeležio jedan period njegovog života, govoreći o godinama zajedničkog života, ali i o razlozima koji su doveli do razlaza.
– Zlatu sam oženio, mladi smo bili, to je bila ljubav prava, ali žensku pamet i ćud pevačicama… Ko se ženi pevačicom, sahranjuje ga opština ili mesna zajednica, ali ja to nisam dozvolio. Mi smo se rastali, dok sam ja bio najpopularniji u zemlji. Zlata mi je rodila sina i dala mi da ga dižem. Slava je podigla, društvo, koleginice. Ja sam tad bio među najpopularnijim pevačima. Ona je u jednom momentu ostavila dete, bila u Švajcarskoj, Australiji, ne dođe po godinu dana, ja i moja majka, snaja Goca smo pazili maloga. Ja sam uvek govorio: “Sine, majka ti je na putu, peva”. Miki i ja smo kao nokat i meso. On je isti ja. Bog mi je dao sina, nikad me uvredio nije, veoma je emotivan i dobar dečko. On je dobar muzičar, pratio je Šabana, Džeja, mene, Zlatu, nema koga nije – rekao je Hasan.
Cena poroka
Jedan od najtežih udaraca za porodicu bio je Mikijev problem sa kockom, koji je doveo do ogromnih finansijskih gubitaka i ličnih tragedija.
– U jednom momentu sam mu rekao: “Sine, oni su to napravili da bi oni zaradili, to je prevara čista. Tvoj tata je bio kockar, radio sam sa najčuvenijim kockarima Šapca, još kad sam imao 12–13 godina. Hvala Bogu da se dozvao pameti. Ja sam za mog sina dao sve. Srce će mi pući, sad ću vam reći kako sam doznao za to. Sedeli smo brat moj Šaban i ja, pili smo piće, zove me Zlata: ‘Hasane, dolazi kući, imamo problem.’ Ja uzimam taksi i odlazim. Govori mi Zlata da je počeo da se kocka i da duguje, ja mu kažem: ‘Nemoj to sine, tata je prošao sve.’ Nije me poslušao. Ispostavilo se da je Zlatina majka bila kockar, igrala je poker, dan pred smrt, povukao je gene na nju. Nisam znao da je toliko otišlo daleko, Šaban i ja smo za njega organizovali 3–4 koncerta, pa sam prodao kuću i dva lokala. Taj čovek kom sam prodao me uhvatio na emotivu, rekao mi je da ima četovoro dece, ja sam na decu slab. Od tog novca sam otplatio dug sav i ostalo mi je, nije on imao tad neki veliki dug 30–40.000. 75.000 mi je ostalo od kuće koja vredi 400.000 – priznao je Hasan.
Podrška bez obzira na sve
I pored razlaza i teških trenutaka, Hasan ističe da su porodične veze opstale i da međusobna briga nikada nije nestala.
– Sa Zlatom sam uvek u kontaktu, ona se brine. Majci se sve oprašta. Ja se sa njom slažem odlično, ona je uvek uz mene, uvek trči. Ja umirem u bolnici, ne mogu da ustanem, ona vrišti ispred bolnice, ja jedva dođem do prozora i kažem joj: “Idi ženo kući, šta ti je”. Ipak smo mi bili u braku, imamo decu, sad smo i brat i sestra, žena i familija. Neka joj Bog da zdravlje i sreću – rekao je Hasan.
U zatvoru nastala pesma
Jedno od najmračnijih, ali i najkreativnijih poglavlja njegovog života vezano je za vojsku i zatvor, gde je, paradoksalno, pronašao inspiraciju.
– Bežao sam iz vojske, suprotstavljao se, nikome nisam dao da mi priđe. Bilo je ljudi koji su bili drski prema meni, bilo je i onih koji su me poštovali. Najviše sam mrzeo svađu i tuču, ali nisi mogao da pomogneš. Doživeo sam da me neki desetar, jer sam uzeo konzervu, bio sam gladan, on mi je oteo i raspalio mi šamar, ja onda uzmem onaj ašovčić i krenem da ga bijem, polomio sam mu i ruke i noge, i mene stave u zatvor. Tu sam proveo lepe mesece i napisao najbolju pesmu – rekao je Hasan.
Njegova ispovest ostaje snažno svedočanstvo o čoveku koji je prošao kroz gotovo sve, ali je, uprkos svemu, ostao uspravan, veran sebi i porodici.