Mina Vrbaški i njena majka Ivana krenule su na hodočašće prema Ostrogu, putovanje koje ih je vodilo preko planina, šuma, napuštenih predela i brojnih izazova. Petnaest dana neprekidnog pešačenja, fizičkog napora i duhovnih borbi iznedrilo je iskustva o kojima Mina i dalje priča sa snažnim emocijama. Tokom boravka u „Eliti“ u razgovoru sa Zoricom Marković detaljno se prisetila pojedinih momenata koji su je duboko potresli.
Dok je govorila o tome, kamera je ranije zabeležila i njene suze na živopisnim mestima koja su obilazile, od manastira do planinskih puteva gde je sa majkom delila i strah i hrabrost.
Neobjašnjiva dešavanja
Mina opisuje da su već pri samom dolasku na Ostrog doživele nešto što nisu očekivale. Situacije su počele da poprimaju ton mističnog odmah po ulasku u manastirski prostor.
– Oni primaju ljude do pola sedam… Oni su naprasno zvali tog čoveka da kažu da, u bilo koje god doba da dođemo, da možemo da uđemo. Dva kilometra sam prešla kolima nazad do manastira, jer smo prošli manastir. Trebalo je da idemo u drugi smeštaj, ona nije htela u manastir, nešto joj nije dalo. Vratimo se mi, Zorice, nazad, prespavamo. Budimo se sutradan, pakujemo se, spremamo za put, krećemo mi ponovo… Idemo do sledećeg mesta da pređemo granicu – pričala je Mina.
Njihov put bio je praćen brojnim neobjašnjivim događajima, zvucima, osećajem prisustva i stalnim upozorenjima.
Pratioci iz senke
– Tokom čitavog puta smo imali pse koji su išli sa nama. Dve devojke su nas dočekale tu, popile kafu s nama, bio je tu jedan pas crni i još jedan… Stalno su lajali oko nas. Mama i ja nastavljamo put, pas krene za nama, neće da se vrati. Imali smo do granice četiri i po sata pešaka. U jednom momentu moja mama prelazi put, ja nešto ovako snimala telefonom… I čučne kod nekog znaka. Vidim ja da ona klima glavom, da priča, dan je, ja ništa ne vidim. Kad taj mali dečak kaže:”Mi smo sinoć vama pomogli, čuvamo vas, pazimo”. Da li su tamo, gde su oni stajali, negde poginuli, a da niko ne zna… Nešto postoji sigurno, ne postoji nikakav spomenik. Rekli su kada idemo, da ne idemo u desno, samo na levo jer ima mnogo loših tih sila i duša što im smetamo. Ja sve to snimam i vraćam se, nastavljamo dalje, pas ide sa nama. Pas nam je nekoliko puta izleteo na put da nas upozori da će nešto da nas udari.
Njena ispovest posebno je uznemirila gledaoce jer je spomenula momente koji zvuče kao da pripadaju svetu između sna, stvarnosti i nečeg trećeg.
Jeziva potvrda od meštanke
Kada su konačno stigle u Crnu Goru, jedna meštanka potvrdila je njihove sumnje.
– Kaže da je to mrtva šuma, da tu ne postoji niko – rekla je Mina.
Nakon toga, Mina je priznala da joj se koža naježila, jer su tek posle shvatile da su prošle kroz deo koji lokalci izbegavaju. Zbog priča o dušama koje „ne mogu da nađu mir“, mnogi prolaznici tvrde da osećaju pritisak, hladnoću i neobične zvuke dok prolaze tim područjem.
Borba sa sobom i prirodom
Fotografije koje je Mina objavila jasno pokazuju koliko je put bio težak, povrede, zavoji, trenuci iscrpljenosti, borba sa nogama koje jedva nose, ali i osmeh prkosa koji govori da je sve to prihvatila kao deo duhovnog puta.
Njena priča o prolasku kroz šumu koju zovu „mrtva“ ostaće jedna od najjezivijih, ali i najmisterioznijih ispovesti iz rijaliti sveta.
Pogledajte prilog KLIKOM NA OVAJ LINK!